Piše: Luka Mičeta
Od kada postoji štampa, vlast je težila da je suptilnim ali najčešće rigidnim metodama pacifikuje i stavi u službu određene političke ideje, ustrojstva, odnosno grupe koja vlada.
Smatra se da je u sukobu Ditera fon Izenburga i Adolfa fon Nasaua Gutenbergovo otkriće prvi put korišćeno za uticaj na mase. Kada je rečeni Adolf zauzeo Majnc 1462. godine – srušio je štampariju. Od tada do danas disciplinovanje štampe dobijalo je samo drugačije vidove.
Novine, to “ognjište narodno”, kako ih je daleke 1852. godine nazvao Danilo Medaković, i sloboda izražavanja kroz njih i u njima, uvek su bili etalon preko koga se proveravala demokratičnost određenog režima. One su ujedno bile prva adresa gde je određeni režim iskazivao svoju autoritarnost. Neće slučajno mladi novinar Karl Marks u “Rajnskim novinama” zapisati: “Kad god se određena sloboda dovodi u pitanje, dovodi se u pitanje cela sloboda. Kad god se odbaci neki oblik slobode, odbaci se cela sloboda.” To, bez sumnje, pre svega, važi za štampu, jer, kako reče Mirabo: bez slobode štampe ne mogu se osvojiti druge slobode.
Ne treba posebno podsećati da vlast poput Gajgerovog brojača detektuje medije kao posebno važnu delatnost, delatnost kojom se najbolje može uticati na mase, da ne kažemo kojom se najbolje može manipulisati masama.
Miloševi saveti
Prvi broj “Novina Srbskih” iz “Carstvujuščega grada Vijene” izašao je u petak 1. avgusta 1813. godine s “dozvolenijem Ego Kes. Kralj. Veličanstva”. Planirano je bilo da izlaze “svakog dana, sem nedelje i praznika na pola tabaka”. Bio je to prvi srpski dnevni list. Urednici su mu bili Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić. Prelaskom Dimitrija Davidovića u Srbiju 1821. godine, “Novine Srbske” se gase 1822. godine i ponovo pokreću u Kragujevcu 5. januara 1834. godine – urednik je opet bio Dimitrije Davidović, tada i knjažev sekretar.
Nisu prošla ni puna tri meseca a knez Miloš je uveo cenzuru za “Novine Srbske”.
Krajem marta 1834. godine piše knez iz Požarevca Lazaru Teodoroviću: “Ja sam za dobro našao vas za Popečitelja Pravosudija i Prosveštenija i cenzorom naši Serbski Novina postaviti”, dodajući da “Novine Srbske izlaze, a nemaju cenzora. To nikakav razuman narod ne čini”.
U pismenim uputstvima koje je Miloš Obrenović dostavio Lazaru Teodoroviću piše i ovo: “Da se ništa u novine ne stavi što bi bilo kao primječanije sobstveno samog našeg novinara o politiki i postupku strani Deržava, a osobito da se ne potkradu u novinama našim reči slobodomislene…” Takođe, knez Miloš sovjetuje novinare: “Pametni novinari o svojoj državi vrlo malo pišu”, jer “mi smo država nova i još neuređena, slaba pa o nama slabo valja što i pisati.”
Prvi put je pitanje slobode štampe izneto pred Narodnu skupštinu 28. maja 1837. godine. Bila je to takozvana Spasovdanska skupština kada je rešeno prevažno, tada, pitanje gajenja svinja. Na Preobraženjskoj skupštini 1861. godine pitanje unosa u skupštinski zakon načelnih opredeljenja o slobodi štampe završeno je ovako: “Devetog avgusta bi jednodušno zaključeno da spomen o slobodnoj štampi ne može imati mesta u Zakonu skupštinskom. Što se pak samog Zakona tiče zaključuje se: Pisati Njegovoj Svetlosti i staviti joj potpuno na blagosuđenje: da l’je, i ako je, kakav Zakon o štampi nužan prema potrebama našim i naše zemlje.”
Svetislav Šumarević zapisuje da je ovo rešenje poslužilo još dva puta u knez Mihailovim skupštinama (Malogospojinskoj 1864. i Miholjskoj 1867. godine) kao gotova formula da se odbije svaka debata o zakonu o slobodnoj štampi. Knez Mihailo bio je “rešen da ne donosi Zakon o štampi, dokle god bude u stanju da odbija sve slobodumne predloge, koji samo ‘kvare saglasnost između njega i Skupštine’”.
Traženje cenzure “Izgleda da je borba za slobodu štampe ‘bitka bez prestanka’, koja stalno počinje iznova a nikad se konačno ne dobija”, kaže za NIN prof. dr Mihailo Bjelica, istoričar naše štampe. “Jer, kako drugačije tumačiti višedecenijsku borbu za slobodu štampe u Srbiji, koja se i danas, na kraju dvadesetog veka, vodi i gubi na skoro isti način kao pre sto pedeset godina.” Gospodin Bjelica napominje da je prvi javni zahtev da se u Srbiji proglasi sloboda štampe istakla grupa beogradskih intelektualaca 1848. godine pod uticajem revolucionarnih ideja Zapada. Zanimljivo je, kaže g. Bjelica, da je ovaj zahtev u početku podržala i srpska vlada, smatrajući da je pametnije da se zakonom proglasi sloboda štampe nego da je sam narod “bunom traži”.
Početkom dvadesetog veka i nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca štampa nije imala mnogo bolji tretman od onog u obrenovićevskoj Srbiji.
“Znate, lakše je bilo kontrolisati štampu na manjem prostoru i u situaciji kada manje novina ima na tržištu”, kaže sagovornik NIN-a. “Prvi zakon o štampi kraljevina Jugoslavija dobila je 1925. godine o kome je javna debata trajala pune dve godine”. Međutim, ovom zakonu je prethodila takozvana Obznana koja je uvedena noću između 29. i 30. decembra 1920. godine pod izgovorom da Komunistička partija Jugoslavije priprema prevrat.
Obznanom je obustavljen rad komunističkih organizacija i zabranjena njihova štampa. “Avgusta sledeće godine”, kaže dr Bjelica, “Skupština je donela Zakon o zaštiti države, nešto slično nedavnoj Uredbi i koji je sve tačke iz Obznane zakonski sankcionisao. Kralj Aleksandar je 1929. godine uveo diktaturu, ukinuo Ustav i doneo Zakon o štampi koji je počinjao kao i ovaj: štampa je slobodna. Inače, svi diktatorski zakoni o štampi kao što je, recimo, Staljinov zakon iz 1936. godine, počinjali su tako: štampa je slobodna. Treba reći da u to vreme nije bilo prave cenzure. Postojao je pres-biro koji je nadgledao štampu. Tada su ‘Politika’ i ‘Vreme’ i još neki dnevni listovi tražili da se uvede cenzura jer su zabrane novina izdavačima i vlasnicima nanosile veliku finansijsku štetu. Jednostavno, cenzura je bila manje zlo od materijalnih gubitaka koji su nastajali zabranjivanjem novina.
Vidite, pre balkanskih ratova radikali su, predvođeni Stojanom Protićem, tadašnjim ministrom unutrašnjih dela, pripremili Zakon o štampi koji je bio na velikoj debati. Blizak saradnik Dimitrija Tucovića Dušan Popović je, polemišući sa Protićem, analizovao i danas vrlo aktuelne probleme. Popović je, recimo, tada rekao: ‘Politička štampa mora biti apsolutno slobodna, i sve ono što, posredno ili neposredno, namerno ili nenamerno, ograničava tu slobodu, mora se odbaciti.”
Glavni argument kojim je vlada pravdala ovaj predlog o izmenama Zakona o štampi bio je suzbijanje žute štampe, nemoralne kako su je tada nazvali. Slučaj Laze Kostića, Popović je tvrdio da je to samo izgovor a da je pravi razlog okivanje ozbiljne opozicione političke štampe. On je ukazao da se ograničavanjem slobode ne može iskoreniti žuta štampa opominjući: ‘Protiv nemoralne štampe ne bori se reakcionarnim zakonima, protiv nje se sa uspehom bori jedino pomoću jedne razgranate, intenzivne, principijelne demokratske žurnalistike.’ Ovaj projekat vladinog Zakona je, to je vrlo interesantno, predviđao da se novinari ne kažnjavaju zatvorom već novčano, čak je posebno naznačeno da se novčane kazne ne mogu zamenjivati zatvorskim. Borci protiv ovog zakona su tražili sa Tucovićem i Popovićem na čelu da robijaju, a da ne plaćaju kazne.”
Na naše pitanje da li ovaj sadašnji zakon o štampi ima svoje prethodnike u našoj istoriji, gospodin Bjelica je odgovorio: “Naravno da ima. Recimo, kada je Narodna skupština usvojila većinom glasova novi Zakon o štampi 12. juna 1882. godine, zaključujući rad ove Skupštine, kralj Milan je pohvalio njene poslanike koji su pokazali ‘da u našoj otadžbini političke i građanske slobode treba da se održavaju u skladu s redom državnim’. Međutim, slobodoumna štampa je izglasavanje ovih izmena u Zakonu o štampi doživela kao udar na svoja prava. Mnogi listovi su tada bili zabranjeni. čak je i Laza Kostić, tadašnji predsednik Udruženja novinara, koji je uređivao ‘Srpsku nezavisnost’, bio prinuđen da ode u Crnu Goru. S obzirom na to da je sve to bilo pred Timočku bunu, poznatog srpskog novinara Peru Todorovića su čak osudili na smrt jer je navodno pripremao državni udar. Međutim, kralj Milan ga je posle pomilovao.
Na Figarovoj svadbi
Treba pomenuti i jedan vrlo karakterističan slučaj odnosa prema novinarima kada je 1872. godine jedan režimski poslanik u Skupštini tražio da se uvedu batine za neposlušne novinare.
Mislim da se ovim Zakonom o štampi vraćamo na 1945. godinu, na vreme revolucionarne atmosfere kada se nova vlast obračunavala sa štampom kakva je bila, recimo, ‘Demokratija’ Milana Grola – dakle, jedan boljševički pristup.”
Nije naodmet podsetiti na polemiku koju su posle Drugog svetskog rata vodili Jaša Prodanović i Radovan Zogović. Pošto su komunisti doneli jedan od zakona, Jaša Prodanović je rekao da kada se zakon donosi, uvek treba voditi računa da vam on odgovara i kada ste na vlasti i kada ste u opoziciji. Na tu konstataciju starog političara oštro je reagovao jugoslovenski Ždanov, Radovan Zogović, rekavši: “Misli li gospodin Prodanović da ćemo mi nekada izgubiti vlast?” Znamo kako je prošao i Zogović kao i ideja koju je zastupao i sistem u čijem je stvaranju nesebično učestvovao. Međutim, svaka nova vlast kao da zaboravlja na ove mudre reči Jaše Prodanovića.
Ostaje jedino da se nadamo da poslenici javne reči neće doći u situaciju koju je davno opisao Bomarše u “Figarovoj ženidbi”: “Pod uslovom da u mojim napisima ne govorim ništa o vlasti, ni o veri, ni o politici, ni o moralu, ni o ljudima na položaju, ni o kreditima, ni o operi, ni o drugim problemima, ni o osobama koje nešto znače, ja mogu štampati sve, slobodno, pod uslovima da to odobre dva ili tri cenzora.”
Izvor: NIN, br. 2496, 29. oktobar 1998.
