Rat predsednika Rusije Vladimira Putina u Ukrajini trebalo je da bude njegovo krunsko dostignuće, demonstracija koliko je daleko Rusija stigla od raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Aneksija Ukrajine trebala je biti prvi korak u obnovi Ruskog Carstva. Nije tako ispalo. Kijev je ostao jak, a ukrajinska vojska pretvorena je u silu, delom zahvaljujući bliskom partnerstvu s SAD-om i zapadnim saveznicima,pišu analitičari Liana Fiks i Majkl Kimidž za Foreign Affairs, prenosi Index.hr.

Ruska vojska je, nasuprot tome, pokazala loše strateško razmišljanje i organizaciju. Politički sisitem koji stoji iza toga pokazao se nesposobnim da uči iz svojih grešaka. S malim izgledima da će diktirati Putinove akcije, Zapad će se morati pripremiti za sledeću fazu ruskog katastrofalnog rata.

Prvi scenario – Rusija prihvata poraz pod uslovima Ukrajine

Prvi i najmanje verovatan scenario je da će Rusija pristati na poraz prihvatanjem dogovorenog rešenja pod uslovima Ukrajine. Mnogo toga bi moralo da se promeni kako bi se ovaj scenario ostvario, jer je nestao svaki privid diplomatskog razgovora između Rusije, Ukrajine i Zapada.

Obim ruske agresije i razmere ruskih ratnih zločina otežali bi Ukrajini prihvatanje bilo kakvog diplomatskog rešenja koje bi bilo manje od potpune ruske predaje.

Osim toga, ruska vlada – pod Putinom ili nekim njegovim naslednikom – mogla bi da pokuša da zadrži Krim i traži mir drugde. Kako bi spasio obraz na unutrašnjem planu, Kremlj bi mogao da tvrdi da se priprema za dugotrajnu igru u Ukrajini, ostavljajući otvorenom mogućnost dodatnih vojnih upada.

Moskva bi mogla da okrivi NATO za svoje slabe rezultate, tvrdeći da su isporuke oružja, a ne snaga Ukrajine, sprečile pobedu Rusije. Da bi ovaj pristup prošao proveru unutar režima, tvrdolinijaši – verovatno uključujući i samog Putina – morali bi biti marginalizovani. To će biti teško, ali ne i nemoguće. Ipak, pod Putinom je takav ishod vrlo malo verovatan, s obzirom na to da je njegov pristup ratu od početka bio maksimalistički.

 

Drugi scenario – Neuspeh usred eskalacije

Drugi scenario ruskog poraza uključivao bi neuspeh usred eskalacije. Kremlj bi nihilistički nastojao da produži rat u Ukrajini, dok bi istovremeno pokrenuo kampanju sabotaža u zemljama koje podržavaju Kijev i u samoj Ukrajini. U najgorem slučaju, Rusija bi mogla da se odluči za nuklearni napad na Ukrajinu.

Rat bi tada vodio prema direktnom vojnom sukobu NATO-a i Rusije. Rusija bi se transformisala iz revizionističke države u odmetničku državu, što je tranzicija koja je već u toku, a to bi učvrstilo uverenje Zapada da Rusija predstavlja jedinstvenu i neprihvatljivu pretnju.

Prelazak nuklearnog praga mogao bi dovesti do konvencionalnog uključivanja NATO-a u rat, ubrzavajući poraz Rusije na terenu.

PROČITAJTE JOŠ:  SASVIM OK: Srbi skandirali Putinu u Nemačkoj /video/

Treći scenario – Pad Putinovog režima

Konačni scenario za kraj rata bio bi poraz padom režima, pri čemu se odlučujuće bitke ne bi odvijale u Ukrajini, nego u hodnicima Kremlja ili na ulicama Moskve. Putin je kruto koncentrisao moć u svojim rukama, a njegova tvrdoglavost u vođenju izgubljenog rata postavila je njegov režim na klimave noge.

Rusi će nastaviti da sled svog nesposobnog cara samo do određene tačke, piše Forreign Affairs.

Iako je Putin doneo političku stabilnost u Rusiju – što je cenjeno postignuće s obzirom na lomove u postsovjetskim godinama – njegovi bi se građani mogli okrenuti protiv njega ako rat dovede do opšte nemaštine.

Pad njegovog režima mogao bi da znači trenutni kraj rata, koji Rusija ne bi mogla voditi usred domaćeg haosa koji bi usledio. Državni udar nakon kog je usledio građanski rat održavaće ono što se dogodilo nakon boljševičkog preuzimanja vlasti 1917. što je ubrzalo povlačenje Rusije iz Prvog svetskog rata.

Ruski poraz bi oslobodio Ukrajinu od terora koji trpi od početka invazije. To bi ojačalo načelo da napad na drugu zemlju ne može proći nekažnjeno. To bi moglo otvoriti nove mogućnosti za Belorusiju, Gruziju i Moldaviju, a i za Zapad da dovrši uređenje Evrope po svojim idejama.

Za Belorusiju bi se mogao pojaviti put prema kraju diktature i prema slobodnim i poštenim izborima. Gruzija, Moldavija i Ukrajina mogle bi zajedno težiti konačnoj integraciji u Evropsku uniju i možda u NATO, sledeći model srednje i istočne Europe nakon pada Sovjetskog Saveza.

„Moramo se pripremiti na globalni nered“

Iako bi poraz Rusije doneo mnogo koristi, SAD i Evropa treba da se pripreme za regionalni i globalni nered koji bi taj poraz proizveo.

Od 2008. Rusija je revizionistička sila. Prekrajala je granice, anektirala teritorije, mešala se u izbore, ubacivala se u razne afričke sukobe i promenila geopolitičku dinamiku Bliskog istoka podupirući predsednika Sirije Bašara al-Asada.

Kad bi Rusija krenula u radikalnu eskalaciju ili se raspala u haosu umesto da prihvati poraz kroz pregovore, posljedice bi se osetile u Aziji i Evropi te na Bliskom istoku.

Nered bi mogao da poprimi oblik separatizma i ponovnih sukoba u Rusiji i oko Rusije, najveće zemlje na svetu. Transformacija Rusije u propalu državu podeljenu građanskim ratom oživela bi pitanja s kojima su se zapadni političari morali uhvatiti u koštac 1991. Primer, ko će preuzeti kontrolu nad ruskim nuklearnim oružjem?

Neuredan ruski poraz ostavio bi opasnu rupu u međunarodnom sistemu.

Pokušati pregovorima uveriti Putina da je izgubio rat bilo bi teško, možda i nemoguće. Bilo bi to mnogo lakše pod njegovim nasljednikom. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski zahtevao bi da Moskva odustane od svojih zahteva prema teritoriji pod nominalnom kontrolom Rusije u Donjecku, Hersonu, Luhansku i Zaporožju.

Putin je aneksiju ovih područja već proslavio pompom. Teško da će se predomisliti nakon ove patriotske predstave, uprkos  slabašnom uticaju Rusije na ovoj teritoriji. Svaki ruski čelnik, bilo Putin ili neko drugi, pokušaće zadržati Krim, deo Ukrajine koji je Rusija anektirala 2014. godine.

PROČITAJTE JOŠ:  Indija se okreće Americi!?!

Novo rusko vođstvo

Uslovi na terenu u Rusiji morali bi da pogoduju kompromisu. Novo rusko vođstvo moralo bi se nositi s demoralisanom vojskom i da se kockaju s podrškom javnosti ako pristane na kapitulaciju. Rusi bi na kraju mogli postati ravnodušni ako se rat nastavi bez jasnog rešenja. No borbe bi se verovatno nastavile u delovima istočne Ukrajine, a napetosti između dve zemlje bi ostale visoke.

Ipak, sporazum s Ukrajinom mogao bi da donese normalizaciju odnosa sa Zapadom. To bi bio snažan podsticaj za manje militarističkog ruskog vođu od Putina, a dopalo bi se i mnogim Rusima. Zapadni čelnici takođe bi mogli da budu spremni da podstiču pregovore u interesu okončanja rata.

Ovde je problem tajming. U prva dva meseca nakon invazije u februaru 2022. Rusija je imala priliku pregovarati sa Zelenskim i iskoristiti svoju moć na bojnom polju. Međutim, nakon ukrajinske protivofanzive Kijev nema mnogo razloga da popusti. Od početka invazije Rusija je podigla uloge i eskalirala neprijateljstva umesto da pokaže spremnost na kompromis.

 

Popustljiviji vođa od Putina mogao bi navesti Ukrajinu da razmisli o pregovorima. Suočen s porazom, Putin bi mogao pribeći napadima na globalnoj sceni.

Neprestano je širio okvire rata, tvrdeći da Zapad vodi posredni rat protiv Rusije s ciljem uništenja zemlje. Njegovi govori iz 2022. bili su više megalomanske verzije njegovog obraćanja na Minhenskoj sigurnosnoj konferenciji 15 godina ranije, u kojem je osudio američki stav superiornosti, tvrdeći da su Sjedinjene Američke Države „prekoračile svoje nacionalne granice u svakom pogledu“.

„Treba da se pripremimo na globalni nered“

Iako bi poraz Rusije doneo mnogo koristi, SAD i Evropa trebaju se pripremiti za regionalni i globalni nered koji bi taj poraz proizveo. Od 2008. Rusija je revizionistička sila. Prekrajala je granice, anektirala teritorije, mešala se u izbore, ubacivala se u razne afričke sukobe i promenila geopolitičku dinamiku Bliskog istoka podupirući sirijskog predsednika Bašara al-Asada.

Kad bi Rusija krenula u radikalnu eskalaciju ili se raspala u kaosu umjesto da prihvati poraz kroz pregovore, posljedice bi se osetile u Aziji i Evropi te na Bliskom istoku. Nered bi mogao poprimiti oblik separatizma i ponovnih sukoba u Rusiji i oko Rusije, najveće zemlje na svetu.

Transformacija Rusije u propalu državu podijeljenu građanskim ratom oživjela bi pitanja s kojima su se zapadni političari morali uhvatiti ukoštac 1991.

Primer, ko će preuzeti kontrolu nad ruskim nuklearnim oružjem? Neuredan ruski poraz ostavio bi opasnu rupu u međunarodnom sustavu.

 

Pokušati pregovorima uvjeriti Putina da je izgubio rat bilo bi teško, možda i nemoguće. Bilo bi to mnogo lakše pod njegovim nasljednikom. Ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski zahtijevao bi da Moskva odustane od svojih zahtjeva prema teritoriju pod nominalnom kontrolom Rusije u Donjecku, Hersonu, Luhansku i Zaporižji.

PROČITAJTE JOŠ:  PUTIN STIGAO a Južna Koreja moli Kinu...

Putin je aneksiju ovih područja već proslavio pompom. Teško da će se predomisliti nakon ove patriotske predstave, unatoč slabašnom utjecaju Rusije na ovom teritoriju. Svaki ruski čelnik, bilo Putin ili netko drugi, pokušat će zadržati Krim, dio Ukrajine koji je Rusija anektirala 2014.

Putinov pad mogao bi se pretvoriti u građanski rat i raspad Rusije

Šanse da bi prozapadni demokrata mogao postati sledeći predsjednik Rusije su neverovatno male. Mnogo je vverovatniji autoritarni vođa u putinističkom kalupu.

Lider izvan vertikale moći mogao bi prekinuti rat i razmišljati o boljim odnosima sa Zapadom. Ali vođa koji dolazi iz Putinovog Kremlja ne bi imao tu mogućnost jer bi ga pratila reputacija da podržava rat. Izazov da se bude putinist nakon Putina bio bi ogroman.

Jedan od izazova bio bi rat, koji bi bilo teško voditi i za naslednika, posebno onoga koji deli Putinov san o obnovi statusa Rusije kao velike sile.

Još jedan izazov bila bi izgradnja legitimiteta u političkom sisitemu bez ikakvih tradicionalnih izvora. Rusija nema pravi ustav ni monarhiju. Svakome ko bi nasledio Putina nedostajala bi podrška javnosti i bilo bi mu teško personifikovati neosovetsku, neoimperijalnu ideologiju koju je Putin stvorio.

U najgorem slučaju, Putinov pad mogao bi se pretvoriti u građanski rat i raspad Rusije. Vrhovna vlast bi bila osporavana, a državna bi se kontrola rascepkala po celoj zemlji. Ovo bi razdoblje moglo biti slično Teškim vremenima, 15-godišnjoj krizi nasleđivanja u kasnom 16. i ranom 17. veku obeleženoj pobunom, bezakonjem i stranom invazijom.

Foto: EPA-EFE/VALERIY SHARIFULIN/SPUTNIK