Dan nakon što je na skupu MAGA Serbs 2024 u Čikagu, kome je prisustvao i potpisnik ovih redova, Bernard B. Kerik, proslavljeni šef njujorške policije, izjavio kako je Trampova bezbednost ugrožena, na Floridi se desio i drugi pokušaj atentata na bivšeg američkog predsednika.

Ovaj put je repetiranu pušku držao tip koji je, ispostaviće se, regrutovao dobrovoljce za rat u Ukrajini.

Kad na nekoga ko je bio i ko se sprema da po drugi put postane predsednik Amerike, najmoćnije svetske sile, pucaju jednom, to teško, ali ipak može da se okarakteriše kao slučajnost, akt nekog očajnika. Kada se to desi dva puta u samo dva meseca, po logici stvari trebalo bi da postane ozbiljan državni problem koji zahteva hitne i vanredne mere, jer neko želi da ubije čoveka čije stavove podržava bar pola Amerike, ako ne i više.

Ali mi se čini da će i ovaj put sve završiti po onoj našoj “tresla se gora”, nekako slutim da će istraga FBI, kao i prethodni put, pokazati da je atentator “lone gunman”, nekakav usamljeni jahač kome je iskočio neki osigurač u mozgu pa je neradni dan, nedelju popodne, iskoristio da se provoza do golf terena i malo vežba gađanje iz kalašnjikova na pokretnu, žutu metu.

I da će se sve zaboraviti posle 72 sata, dovoljno da se glavni lik iz uloge žrtve prešalta u ulogu zločinca, i onda Jovo nanovo, besomučna kampanja kojom će iznova nacrtati metu na čelu čoveka koji je, jelte, “pretnja za demokratiju”, “rasista”, “silovatelj”, “kriminalac” i kome se fakat ne sme dozvoliti da ponovo bude predsednik. Do izbora ima sasvim dovoljno vremena za još jedan pokušaj. Možda se nekom i posreći, pa pogodi tu veliku, žutu metu.

S tim u vezi zanimljivo je zapitati se kako je lik sa toliko putera na glavi već jednom postao predsednik, i kako to da ga u kampanji 2016, kada je izabran, nijedan medij, niko od njegovih političkih oponenata, na kraju krajeva – nijedan sud – nije optužio za te silne zločine koje je, ako jeste, sve odreda počinio pre 2016. godine?

Zašto ga niko nije provukao kroz kolumne, porote i paragrafe pre nego što je uselio u Belu kuću i počeo da se ponaša onako kako bahati i bogati ljudi poput njega već rade – da vuče poteze a da nikog nije pitao za dozvolu.

Očigledno zato što niko nije bio u stanju da pretpostavi koliko daleko je spreman da ide taj bogati bizgov i zvezda rijaliti šoua iz Njujorka. A otišao je predaleko…

Razbio je neke uigrane šeme u epicentrima moći, šeme koje se u Vašingtonu brižljivo grade još od atentata na Kenedija, poslednje “pretnje za američku demokratiju”, koja je završila onako kako je završila.

Za to vreme Belom kućom je prodefilovala galerija predsednika i prvih dama, demokrata i republikanaca, ali se niko nije usudio, niko nije bio dovoljno hrabar ni lud, da dirne u to osinje gnezdo. A za Trampa bi se svakako moglo reći da je granični slučaj.

Na momente lud od samozaljubljenosti i narcizma, ali u svoj toj ludosti i dovoljno hrabar da se suoči sa troglavom aždahom. Iz svojih vrlo primalnih, bahatih, bogataških, ali suštinski vrlo poštenih razloga.

Tramp je američki biznismen i nacionalista (ovde se to zove patriotizam) i ponaša se u skladu sa tim načelima.

Kao biznismen, ceo život je gledao kako da plati manji porez na ono što zaradi, verovatno mnogo puta i zavrnuo državu za neki njen deo. Što, da se ne lažemo, pokušava i svaki američki građanin. Kao presednik, konačno je bio u stanju to i da uradi, i smanjio je poreze.

Kao biznismenu, Trampu je u interesu da protok novca bude nesmetan, dakle ne odgovara mu da ga sprečavaju ratovi, krize, rovovi na granicama. Jer su rovovi gori čak i od carina. Međutim, osim Trampa u Americi postoje i oni biznismeni, mnogo moćniji od njega, koji žive od rata i čiji se interesi kose sa njegovim. Jer on, za razliku od njih, ne prodaje oružje.

I zato Tramp nije vodio ratove. Što možda zvuči čudno s obzirom na ovu drugu njegovu dominantnu crtu, nacionalističku. Ali tu treba razumeti da njegov nacionalizam nije onaj na koji smo navikli, balkanski, koji apriori vodi u potezanje mačeva i krvoproliće.

Kao veliki, ali ne i ratoborni nacionalista, njemu je u interesu da Amerikanci žive dobro i da američke firme prosperiraju, i pritom ga zabole ćošak za ostatak sveta. Kini je udario embargo, Evropu terao da smanji carine, od NATO zemalja tražio da plate dugove i američku protekciju, otkačio Pariski sporazum jer je štetan po SAD…

Takođe, kao američki nacionalista on ne želi ilegalne emigrante jer ne plaćaju porez i uzimaju poslove američkim državljanima.

Prosto, jasno, bezobrazno. Pa ko voli, nek izvoli i glasa.

Treba, kad smo mi Srbi i Balkanci u pitanju, biti pošten pa reći i ovo…

Ako dođe na vlast, Trampova administracija će sigurno usporiti izdavanje zelenih karti i ostale imigrantske dokumentacije, što će mnogim našim ljudima otežati život.

Zašto će onda velika većina Srba ipak glasati za Trampa na predstojećim izborima iako ovaj put neće imati taj neki političko-istorijsko-nacionalne motiv jer Kamala, za razliku od Hilari i Bajdena, nije bila umešana u naše balkanske razmirice iz 1990-tih, nije davala kontroverzne izjave i bila naklonjena suprotnoj strani (iako se nedavno slikala sa Kurtijem na Demokratskoj konvenciji)?

Zato što, a mislim da me utisak ne vara, uz činjenicu da većina naših ljudi ovde teško i naporno radi i ne želi da taj teško zarađeni novac poklanja onima koji džabalebare ili pak državnom aparatu, da ga on rasipa po svom nahođenju, naši ljudi takođe osećaju tu dozu iskrenosti kod Trampa kakvu ne prepoznaju kod suprotne strane, pa ga gledaju kao nekog ćaleta koji se, istina, ponekad zanese pa lupa gluposti u kafani (kao u TV debati pre neko veče), ali ipak znaju da im želi dobro, da će se ako treba i potući za njih, i da će u njegovom zagrljaju biti sigurni.

Drugo…Naši ljudi ovde naučili su da prepoznaju lažna obećanja, kroz tog “toplog zeca” očekivanja posle kojih bi išla gorka razočarenja na Balkanu su prošli bezbroj puta, oni odlično znaju da ozbiljne face izgovaraju najveće laži, pa ih Trampov, na momente šarlatanski šou, relaksira i navodi da pomisle da ne treba da se plaše čoveka koji tera šegu 24 sata nakon što mu je neko snajperom probušio uvo.

I na kraju, jedan detaljčić koji većini nas naviknutih na politički spektakl u kome su bitni utisci i rejtinzi, a ne rezultati, ponekad promiče: Tramp je već jednom dokazao da se drži obećanja, ili se bar trudi da ih ispuni. Što naši ljudi, navikli na to da se obećanja skoro uvek ispostave kao ludom radovanja, znaju da cene.

Ima naravno i onih koje će na izborima isključivo voditi lične simpatije ili animoziteti, možda je takvih i najviše, i to je sasvim razumljivo. Tim biračima će izbor najllakše pasti, kao kad birate šta ćete večeras pogledati na Netfliksu ili pojesti i popiti u restoranu.

Ali to ne potire činjenicu da će ovo biti najvažniji izbori koji su ikada održani u Americi jer se, kao nikada do sada, radi o izboru između dva sveta, dva sistema vrednosti, dva načina života.

To je i razlog zbog koga pišem ovo i preuzimam punu materijalnu i moralnu odgovornost, kao i rizik koji nosi svrstavanje na jednu, u ovom slučaju vrlo nepopularnu stranu kada je u pitanju aktuelna američka administracija, što bi mi rekli – režim.

Rizikujem mnogo toga i kao građanin i kao novinar, samo ja znam koliko, ali radim to zbog moje dece i zbog njihove budućnosti u ovoj zemlji koju sam zavoleo upravo zbog slobode koju sam u njoj osetio, a koja je sada dovedena u pitanje.

I zato sam izabrao ovako, a Vi izaberite po svojoj volji carstvo kome ćete se privoleti…

Piše: Antonije Kovačević 

Foto: Evan Vucci / Associated Press