Ove pečurke možete brati zatvorenih očiju: Zašto lisičarke nikada nisu crvljive
Ako ste ikada sakupljali lisičarke, verovatno ste primetili da među njima gotovo da nema crvljivih. I to nije samo sreća ili slučajnost – iza toga stoji prava hemija.
Sve se vrti oko hinomanoze
Glavna tajna lisičarki je supstanca koja se zove hinomanoza. To je prirodni polisaharid koji ima antihelmintska svojstva. Za crve, larve i insekte koji sanjaju da se gozbe pečurkama, to nije samo neprijatno – to je toksično.
„Ove pečurke sadrže veliku količinu hinomanoze, koja ima snažno antihelmintsko dejstvo i prodire u nervni sistem crva i jednostavno ga blokira“, objašnjavaju stručnjaci.
Jednostavno rečeno, pečurka odbija nepozvane goste na biohemijskom nivou. Stoga, crvi jednostavno nisu zainteresovani da se naseljavaju u lisičarkama – za njih je to potencijalna pretnja, a ne hrana.
Ali ne postoji tako nešto kao 100% zaštita
Iako se lisičarke zaista smatraju jednom od „najčistijih“ pečuraka, oštećene primerke ne treba potpuno isključiti. Ponekad među njima ima i pokvarenih – najčešće zbog spoljašnjih faktora: mehaničkih oštećenja, gljivičnih bolesti ili nepravilnog skladištenja.
Međutim, čak i u takvim slučajevima, lisičarke retko ispadaju crvljive. Njihov hemijski sastav ostaje efikasna odbrana, a štetočine ih zaobilaze.
Zašto berači pečuraka vole lisičarke?
Zbog svoje prirodne zaštite od parazita, lisičarke su idealne za traženje hrane u šumi. Ne morate ih dugo sortirati, ne morate ih namakati u nadi da ćete isterati crve – samo ih očistite od šumskog otpada i možete kuvati.
Pored toga, lisičarke sadrže karoten, koji im daje karakterističnu zlatno-narandžastu boju, i dodatne supstance koje podržavaju imunitet, pa čak imaju i antiparazitsko dejstvo. Neki ljudi koriste tinkture lisičarki za borbu protiv helminta, iako su naučni dokazi o efikasnosti takvih metoda još uvek ograničeni.
