Piše: Tomo Lovreković
Jednog dana, odluči Gospod da neko od pripadnika raja dobije priliku da preživi još jedan ovozemaljski život. Po direktivi, Sveti Petar okupi sve prisutne na prigodnoj ceremoniji i saopšti još prigodniju vest.
Кaže, nakon dugog razmatranja, komisija je odlučila da zbog svojih velikih dostignuća tu priliku dobije Albert Ajnštajn. Časno stado odluku pozdravi aplauzom, naučnik izlazi na binu.
Veli opet Sveti Petar, ajde, brate, biraj u kojoj ćeš zemlji živeti, dobro razmisli. Кaže Ajnštajn: „U Srbiji“.
Prekrsti se Petar, pa kaže razmisli opet, možeš da biraš klimu, uslove, industrijske predispozicije, društveni milje, mentalitet…
Ali, Albert ne odustaje nikako. Pita Petar „Pa jel to zbog Mileve“, a slavni će fizičar kao iz topa:
„Jok, Srbija je zemlja koja je ostvarenje svih mojih snova“.
„Кako to misliš, Ajnštajn“
„Lepo, to je jedina država u kojoj je apsolutno sve relativno“!
I, zaista, jeste. Ako ne sve, ono makar velika većina.
Ideologija je razjapljena između bezumnog i neutemeljnog „Mrzim Vučića“ i dve hiljade i sendviča.
Stavovi su između „Treba da podržimo Rusiju po svaku cenu“ i „majku mu, koliko je ulje“.
Poštovanje sistema je između „Ubi nas korupcija“ i „Doktorka, evo 50 evra, jel možemo da ubrzamo“.
Razumevanje geopolitike je „Šta se Vučić boji ucena, …čkica“, a peru se sudovi kada žena podvikne i nose pelene kada šef naredi.
Patriotizam je na nivou „Dogodine u Prizrenu“, ali će se tele baciti u reku, šta sad.
Humanost stoji u onome „Sramota, deca se leče porukama“, ali će pre glasati da Maja ostane u Zadruzi nego uplatiti tu istu poruku.
Dobro došao, Alberte. Na pravom si mestu. Samo smo možda mi malo pogrešni. Ali, i to je relativno.
