Piše: Vladan Dinić
Hitlerovski komandos Oto Skorceni nije izveo prvu političku otmicu u istoriji, već takođe jedan (ali drugi) Nemac…
Viljem Hetel, kontraobavještajac iz rimske Šeste uprave, koji je kidnapovao drugog, ali manje važnog čoveka i na manje spektakularan način – grofa Galeaca Ćana, Musolinijevog zeta i dugogodišnjeg ministra spoljnih poslova Italije, koji je posle pada fašizma, s porodicom bio zatočen u rimskom kućnom pritvoru, sve dok mu se Hitler nije, bar zakratko, smilovao, a nemilosrdni tast ga “rehabilitovao”, dozvao da mu se vrati – i streljao ga!
Naime, Badoljova vlada je saopštila kako je 28. avgusta 1943. iz kućnog pritvora u kome se nalazio sa svojom porodicom, pobegao grof Galeoco Ćano, bivši italinajski ministar spoljnih poslova. Verovatno, preodeven u žensku robu…
A bilo je drugačije.
Grofica Edi, Ćanova supruga, rasplela je mrežu i tražila spas, koji je ubrzo došao od Hitlera, još važećeg ratnog saveznika, koga je ona oduševljavala svojim stasom i lepotom. Ali, ne i grof Ćano, kojeg nije mogao ni da čuje ni da vidi nakon govora na odsudnoj, junskoj sjednici fašističkog veća, kada se obrušio na svog tasta, a njegovog saveznika – Benita Musolinija.
– Uhapsiti sve antifašiste na čelu s kraljom Viktorom Emanuelom – glasila je poruka.
U tom cilju je naređeno Viljemu Hetelu, pomoćniku šeste obavještajne uprave u Rimu, da izvidi šta može za groficu da uradi.
Pored toga bilo mu je naređeno da se domogne svih organizatora antifašističkog udara na čelu s kraljem Viktorom Emanuelom i da ih isporuči Nemačkoj.
Bila je to ipak komplikovana operacija pod imenom “Alarih” – po gotskom kralju iz petog veka koji je tri puta zauzimao Rim.
Prvo je Hitler odlučio da samo gospođu Ćano , sa decom, pozove “u goste”, ali naknadno se ipak odlučio i za njenog ljigavog supruga:
– Đavo ga i tako odneo, prihvatićemo i njega!
Nakon te odluke Hetel je trebalo, na bilo koji način, da uspostavi kontakt sa groficom Ćano.
Preko jednog lekara zakazao je sastanak sa tajanstvenim grofičinim izaslanikom, a potom uzeo sa sobom trojicu proverenih ljudi, koji su, kao i Hetel, bili nafatirani lažnim funtama, a koje su im otvarale sva rimska vrata i susrete s neophodnim ljudima.
Saznali su da eks-ministar, grof Ćano, ne sme ni nos da pomoli iz pritvora, dok je grofica svakodnevno, pod nadzorom policijskog agenta, u određeno vreme, izvodila decu u šetnju.
Teže je bilo s grofom, koga su obezbeđivali brojni karabinjeri, a trebalo je po svaku cenu da izbegnu oružani sukob, tim pre što je Italija još bila saveznik osovine.
Korumpiranje lažnim funtama
Ali, kako da ga se domognu?
Usaglašen je precizan plan. Čano će, bez obzira na zabranu, u pravom momentu izaći iz kuće, uskočiti u automobil koji će se baš u tom času stvoriti pred njim i munjevito nestati.
Istovremeno, Hetel pripremio drugi automobil, iz koga će istrčati njegovi komandosi, zgrabiti, bez obzira na prisustvo agenta, groficu i decu, i takođe, munjevito nestati.
No, prethodno je tredalo da se podmiti komandir karabinjera. On je, lakše nego što su očekivali, prihvatio ponudu. Prebrojao je ljude i oružje, a za svaku cev tražio je po hiljadu funti, čak i za rezervne puške i pištolje – koji se, takođe, neće oglašavati. Nemcima je, naravno, cena odgovarala, isto kao i ona za kupovinu jednog “pakarda” i jednog “ševroleta” koji su bili neophodni za akciju, jer sve se plaćali u funtama, a što je, razumljivo, išlo na račun engleske banke.
Tajni grofovi brilijanti
Jedan poverenik, koji je bio upoznat sa planom, dao je Hetelu tešku tašnu s Ćanovim, navodno, veoma važnim dokumentima. Bila je to, u stvari, tašna sa vrednim brilijantima, kako će se Nemci kasnije uveriti. Grof je to držao kao rezervu za “crne dane”.
Tačno u određenom momentu Ćano je uspeo da uskoči u “pakard” koji nije stigao čestito ni da se zaustavi, i munjevito nastavio ka ugovorenom mestu. I druga operacija, “oslobađanje” grofice i dece, bila je efikasna. Agent koji ih je nadzirao bio je toliki “džentlmen”, da se okrenuo na drugu stranu dok je majka s decom ulazila u veliki “ševrolet”.
Međutim, na rampi prema aerodromu jedno dete je iznenada zaplakalo. Stražari, Nemci i Italijani, bili su revnosni. Stvar je spasio jedan odlučni nemački avijatičar koji se tako razgoropadio na njih, da su, prestravljeni, ustuknuli i propustili ih.
Na aerodromu ih je čekao “junker – 52”, u čiji su široki otvor, gotovo ni od koga primećeni, ušli kolima. Sve se dobro završilo, sem što je iskrsla nezgoda: svi putnici, cela porodica Ćano , bili su u letnjoj odeći…
Avion je bio star, transportni. Može se zamisliti kako im je bilo. Srećom, u trupu su pronašli stare jakne i neku masnu ćebad, kako bi se zaštitili od promaje i alpskih vetrova.
Pošto su se malo utoplili, Ćano se uzvrpoljio:
Uzeo je od ćerke tašnu i pred svima istresao sadržaj – gomilu skupocenih brilijanata. A onda je ispraznio, izvrnuvši ih, sve svoje džepove, pokazujući golemo bogatstvo, kao da je bio vlasnik juvelirske radnje, a ne bivši ministar spoljnih poslova u bekstvu.
Milujući toliko blago, najednom je izjavio:
– Nikad se više neću baviti politikom. Idem u Latinsku Ameriku. Imam kapital za biznis…
Okreće se kolo (ne)sreće
Nikad se Čanu ta želja neće ispuniti. Tokom boravka u Nemačkoj posvetio se tek zakratko trgovini. Prodavao je svoj dragoceni dnevnik, koji je vodio, kao ministar, još od 1927. godine, a za koji su bile zainteresovane službe raznih zemalja.
Mnogima je u Evropi i SAD bilo stalo da spreče objavljivanje veoma značajnih dokumenata, do kojih je tokom mimistrovanja došao i toliko toga saznao i zabeležio. Međutim, njemu je bilo stalo samo da što bolje unovči svoje životno delo, bez obzira da li su u pitanju Amerika, Engleska ili Nemačka. Ipak, nije uspeo da ga proda, a dnevnik je kasnije njegova Edi deponovala u Švajcarsku.
Dok se Čano “nosio” sa dnevnikom, njegovog tasta Musolinija Nemci su oslobodili, pa je fašistički diktator proglasio “Republiko Salo”, na severu Ialije, koja je produžila savezništvo sa Hitlerom. Musolini je tada pozvao Ćana da mu se pridruži, odnosno da dođe na pregovore u Veronu, u kojoj je bilo sedište vlade privremene republike.
Posle prililčnog kolebanja, Ćano je poverovao da će mu tast sve oprostiti i zaboraviti, računajući na očinske osećaje prema ćerki. A on će onda iskoristiti priliku i prebeći u Ameriku! Grdno se prevario.
Streljan vezan za stolicu
Musolini je bio odlučan da se nemilosrdno obračuna sa svakim ko je doprineo njegovom svrgavanju s vlasti. I čim je iskoračio na veronski aerodrom 2. novembra 1943. Ćano je uhapšen i zatvoren u zgradu bivšeg katoličkog manastira.
Dva meseca kasnije, 10. januara 1944, izveden je pred preki fašistički sud, koji je sve tada optužene, a među njima grofa-zeta i bivšeg ministra, po izričitom dučeovom naređenju, osudio na smrt. Sutradan su bili streljani, na neobičan način: osuđenici su sedjeli na stolicama čvrsto vezani, a vojnici su im pucali u leđa.
Od prvog plotuna Ćano je bio samo ranjen, pošto se u zadnjem momentu okrenuo ka onima koji su u njega pucali. Komandir streljačkog voda dokrajčio ga je, pak, metkom u potiljak!
(Sutra: Kako je major Oto Skorcani usred rata oteo i spasio Benita Musolinija: Znao sm da me Firer neće napustiti)
Foto: Instagram; Printskrin YT
