Filip Rodić: Finansiranje reditelja Markovića
Ne tako davno, naš proslavljeni reditelj Goran Marković proglasio je našu državu okupiranom i, umislivši da je partizan, odlučio je da pruži otpor.
Tada nije bilo blokada puteva i u svojoj samoći odlučio je da udarac okupatoru zada tako što će prestati da ga finansira, pa je odjurio do prve filijale „Telekoma“ kako bi raskinuo ugovor za mobilni telefon. O toj avanturi redova Markovića pisao sam opširnije u kolumni „Prle i Lepi“, pa se sada neću vraćati na sve detalje sumanutog poteza čuvenog reditelja.
Zašto se sada vraćam na to? Zato što je Marković proglasio da smo okupirani, da su vlasti okupatorske, da su institucije i državne firme produžena ruka okupatora. Tako je plaćanje računa za potrošeni saobraćaj u mobilnoj telefoniji „Telekomu“ za njega predstavljalo finansiranje okupatora i njegovih satrapa. „Smatrao sam kako jedan važan izvor prihoda okupacionih snaga mogu lišiti tih hiljadu, dve hiljade dinara koliko iznose moji mesečni računi“, naveo je tada.
Interesantno je, međutim, kada borbeni Goran Marković odlučuje da je sasvim u redu, štaviše neophodno, biti finansiran od tog istog „okupatora“. Uzimati novac od okupatora i samim tim uspostavljati saradnju s njim, nije li to kvislinški mentalitet? I ne mora nužno biti, s obzirom na to da se to može racionalizovati kao iskorišćavanje okupatorskih finansija zarad borbe protiv njega samog. A s moralnog stanovišta kako se to može opravdati? Kome je do morala, neka ide u crkvu, govorio je idol druge Srbije Zoran Đinđić, a budući da Goran Marković u crkvu ne ide, izlišno je ovde bilo šta razmatrati u okviru moralnih kategorija.
Marković je odavno shvatio da je sasvim u redu primati novac od „okupatora“, ali je sada problem što je taj „okupator“ odbio da ga finansira. Upravni odbor Filmskog centra Srbije odbio je, naime, da sufinansira njegov film „Doktor D“, kao i filmove Srđana Dragojevića „Škartovi“ i Želimira Žilnika „Sloboda i varvarizam“. Ovo je Marković okarakterisao kao „divljačku cenzuru“ koja ga „neće sprečiti da govori“.
Goran Marković više nije samo lepši od drugih, sada ga krasi i „superiornost duha“ kojom namerava da se suprotstavi „divljacima“, odnosno da „preradi divljake u civilizovane“ što je, kako je rekao u jednom intervjuu, Beograd već nekoliko puta uspevao.
Na stranu što je ta ideja apsolutno kultur-rasistička i autošovinistička, jer izvesno je da Marković „divljacima“ ne smatra, na primer, Afrikance koji su u ovaj grad dolazili da studiraju, nego pripadnike svog naroda koji su se u njega slivali bilo kao pripadnici oslobodilačke vojske 1945, bilo kao prognanici sa svojih vekovnih ognjišta pod pretnjom klanjem. Problem je što je sebe smatrati „duhovno superiornim“ karakteristika duhovno inferiornog čoveka.
U toj svojoj duhovnoj inferiornosti Marković nije u stanju da shvati da njegov projekat, možda, zaista ne valja, nego odbijanje „okupatora“ da za njega da novac može biti samo znak „divljačke cenzure“. A jasan znak duhovne inferiornosti je i nemogućnost da se shvati da je „autoponižavajuće“ iznova se prijavljivati na konkurs na kojem ti je projekat već odbačen kao loš i to od komisije u kojoj se nalaze i članovi tvog „suši stada“. U konkretnom slučaju, Darko Bajić i Srdan Golubović. Po Markovićevom koordinatnom sistemu i dihotomiji okupatori-partizani, Bajić i Golubović su bili „kvislinzi“ kada su ga odbili, a sada su, pošto ga žestoko brane, verovatno, prešli kod njega u „partizane“.
Ali njegov film nikako nije loš. Ne, on ima apsolutnu vrednost koju samo „divljak“, ili „okupator“ ne može da razume i uvidi.
Marković u svojoj „duhovnoj superiornosti“ nije kadar ni da razluči šta je zapravo cenzura. Nije Filmski centar Srbije odbijanjem da ga finansira ni na koji način njegovo remek-delo cenzurisao. Nije Marković uhapšen i bačen u zatvor (što bi mu se vrlo lako desilo u onoj Titovoj Jugoslaviji u koju se njegovo stado kune jer se moglo spavati na klupi u parku i putovati po velikoj zemlji). Samo je „okupatorska država“ odbila da mu da novac.
Ako mu projekat zaista vredi, daće mu neki privatni producent.
Sve i da je razlog politički, Marković ne bi imao prava da se buni, jer država može da ne učestvuje u projektima koji se procene kao antinacionalni, što bi film o Radovanu Karadžiću ovog reditelja svakako bio. Baš kao što je, na primer, bila „Turneja“ u kojoj je Marković lepo pokazao šta misli o Srbima kao „divljacima koje treba preraditi u civilizovane“. Tu se jasno vidi njegovo nerazumevanje muke kroz koju je prošao njegov narod. U vreme u koje je smeštena radnja tog skaradnog filma, 1993. godinu, Marković je prošao kroz muku sasvim drugačiju od velikog dela njegovog naroda. Dok su se jedni borili za puki opstanak i život, Marković se suočio s užasnim problemom kako stići do Monpeljea, gde je bio pozvan da bude član žirija. „Putovalo se teško – kombijem do Budimpešte, pa dalje avionom“, ispričao je u jednom intervjuu prisećajući se svoje muke.
I to sve zbog tih „divljaka“ koji su boreći se za svoj život i dedovinu izazvali „pravedne“ sankcije. A onda su ga tamo dočekali civilizovani Hrvati i Muslimani, koji su isprva protestovali zbog njega kao Srbina, a onda ga bolje upoznali i s njim se zbratimili. Prepoznali su tu „duhovnu superiornost“ koju ima, iako je Srbin.
Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić
Izvor Večernje novosti