Nakon gotovo dve decenije na vlasti, preživljenog državnog udara i gomile kriza, Redžep Tajip Erdogan umalo je trijumfovao u prvom krugu predsedničkih izbora, uprkos prljavoj i opasnoj kampanji opozicije.
Ipak, zapadni mediji, a onda i naši, preuzimajući sadržaj po automatizmu, uspeli su nekako da kao poraz predstave činjenicu da je nakon toliko godina vlasti Erdogan i dalje izbor broj jedan za 49,35 građana Turske.
Ne treba smetnuti sa uma da takve neutemeljene i maliciozne analize dolaze nakon što je američka administracija pokazala veliko negodovvanje prema Erdoganu, što je i on sam prokomentarisao na jednom od poslednjih mitinga, ističući kako “vidi da bi Bajden da bira predsednika, ali će se na to najbolje odgovoriti glasačkim listićima”.
Takođe, u obzir treba uzeti i činjenicu da mnogi ugledni analitičari smatraju kako je Turska danas najsuverenija u svojoj modernoj istoriji i da vodi izbalansiranu politiku između Vašingtona i Moskve, o čemu je sam Erdogan takođe više puta pričao.
Posebno bolna rana za zapadne vladare jeste činjenica da Erdogan uporno odbija da postane deo opšte histerije protiv Rusije, a da u pojedinim momentima pokazuje čak i blagu naklonost prema Vladimiru Putinu, u momentu kada se retko koji šef države usuđuje na isto.
U takvim okolnostima, sasvim je jasno da dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, javno i ispod žita, kroz poluglasnu podršku, ali i medijsko spinovanje zapad podržava onoga u kome vidi partnera (eufemizam za poslušnika).
Otuda je i ova pobeda predstavljena kao poraz, da bi bila podstrek Кemalu Кiličdaroglu pred drugi krug, u kome realno i nema prevelike šanse.
Svaki čitalac koji pomisli “pa dobro, daleko je Turska”, u velikoj je zabludi – jer je ovo indikator kako će se stvari odvijati u geopolitičkoj oluji koja je krenula sa novog istočnog fronta.
Pokazujući ogromnu upotrebnu vrednost ukrajinski predsednik Zelenski ne samo da je obnovio staru zamisao o stvaranju raznih Zelenskih u polukolonijalnim evropskim državama, već i kažnjavanje onih koji to odbijaju da budu.
Кroz sličnog toploc zeca kao Erdogan, prošao je i Orban, preživeo, a strani napadi na i državni i lični suverenitet koji brani predsednik Vučić uopšte nisu ni slabi ni naivni i to u dužem vremenskom roku.
Nije, na kraju krajeva, slučajno Erdogan spomenuo Bajdenovu volju i to baš na mitingu – jer, ako se slomi kičma velikoj Turskoj i čoveku sa autoritetom, onda to nije samo mala pobeda Zapada, već i velika poruka: da nikome više ne padne napamet da misli svojom glavom, ako mu je ta glava mila.
Tomo Lovreković
