Piše: Tomo Lovreković
Stara je anegdota da su Rusi i Titovi partizani partnerski radili na
oslobađanju prestonice: Crvena armija oslobodila je Beograd, a
komunisti Dedinje, sa akcentom na salonske stanove.
Zamenivši masne kombinezone i žuljave ruke za zlatni escajg i svilu, a
ubeđeni da im sve oteto zapravo i pripada po načelu pravde, uspeli su
da posade seme zla.
Seme koje je zalivano decenijama: razmažena deca generala, svemogućih
funkcionera i nadmoćnih komesara, radila su šta su htela i kako su
htela, ubeđena da im ta prava, koji drugi nemaju, po rođenju pripadaju,
jer oni jesu uber rasa.
U takvom zanosu, uspeli su da unište one ideale zbog kojih je
revolucija i pokrenuta, a onda da odu i korak dalje i unište zemlju koja
je revolucija stvorila.
To ih, doduše, nije mnogo doticalo, jer su oni i iznad revolucije i
iznad zemlje. Savršeno su se snašli u malim republikicama, zauzimajući
opet čelna mesta i najbitnije pozicije u društvu, demonstrirajući
sistem suroviji i od indijskih kasti.
A, onda je posle prve gramzive i druge poremećene generacije, na red
došla treća, najgora od svih. Puna mržnje, obesti, ubeđena da su baš
kao i dede komesari i generali, gospodari života i smrti. A, okolnosti
su počele malo da se menjaju.
Istina, brzo su petokraku zamenili drugom zvezdom, onom sa zastave EU
i brzo su „Hej sloveni“ pragmatično zamenili „Odom radosti“. Ali,
usledio je veliki šok, posle trogeneracijskog ušuškavanja: postoji svet
van Dedinja i Vračara, nije tu litica sa koje se pada u bezgranični
ponor!
Postoji Čačak, Užice, Кraljevo, Niš, Zaječar, Zrenjanin, Novi Sad,
Sombor, Кragujevac…
I onda su, grickajući kašiku, na sigurnom, počeli da preziru taj svet,
to novo otkriće, posmatrajući ga sa arijevske visine i ne skrivajući
mržnju.
Baš kao što je nekada dekadentni Rim prezirao i sa visine gledao varvare.
Samo, ne treba zaboraviti da su tu trulu tvorevinu srušili na kraju
upravo varvari.
Vreme je da padne i ovaj naš Rim!
