Piše: Vlastimir
Nešić – Šone
Dobra srpska publiko, željna fine srpske reči i finih ljudi što umeju fino da govore.
Javljam Vam da je preminuo Živadin Mitrović novinar, poznatiji kao Žile Ubogi kako je voleo da ga zovemo. Umro je i napustio nas, njegove drugove, izašao iz ovozemaljskog sveta samo zato da bi ušao u legendu.
O pokojnom sve najlepše i to javlja „Gugl“ a mi, Žiletovi drugovi, javljamo ono što elektrika „Gugla“ ne ume da kaže. Hoće da priča lepe priče o Žiletu, al ne ume i tačka a da ume pričao bi Vam o Ubogom Žiletu priče iz Pariza kojima se naš skromni drug nije hvalio.
Javljamo da je Žile u Parizu magistrirao neke umetničke nauke a doktorirao „tihovanje“ i vodio klub „dobrih Srba“ negde oko Trga Republike, u ulici „ ri di Tampl“ , odmah iza „Tati“, magazina za sirotinju i templarskog dvorca odakle su „vitezovi Templari“upravljali silom i bogatstvom dok su u srednjem veku čuvali grob Isusa Hrista u Jerusalimu.
U skromnom „šambr di bon“ a što bogatijim parižanima dođe nešto kao soba u potktrovlju za poslugu, tanjir a ponekad i dva, kuvane boranije sa pilećim krilcima su nalazili neki Srbi bez kinte u džepu. Žiletova dobra supruga Vjera nije zamerala mužu što se druži sa klošarima ala Šone Ninin što je došao u grad svetlosti i pedera samo da bi napravio svetsku karijeru ili Nikola Кonj, moler sa znanjem osam svetskih i belosvetskih jezika bez kinte u džepu jer je sve ostavio kladionicama, ali sa „Boburom“ u glavi. Spomenimo i Žiletove apostole Dušana Savića, fudbalera, Vecu Radovića arhitektu, stručnjaka za „viseće konstrukcije, Arsu zvanog Pol, najboljeg srpskog slikara u Parizu…. Danas, pola veka kasnije možemo da javimo da je se Žile redovno sastajao sa Jovom Brkićem, čovekom za spoljne odnose genedrala Draže Mihajlovića u ulici „Ri Gutenberg“ u 15-om arondismanu, odmah uz metro Šarl Mišel.
Ps. Da ne zaboravimo živog Ćirovskog, akademika Omčikusa, Spiridona Mitića u Srbiji malo poznatog slikara, Jocu Ilića, Кostu Hristića, urednika „L Mond“….
Dobri Žile Ubogi se nikada nije busao u grudi kao „veliki Srbin“ a svi su znali da jeste. Mnogim „jugoslovenima je smetao i nisu ga mirisali“ ali su to držali u sebi jer je naš dobri Žile bio majstor rada „iz drugog plana“. Samo jednom se ofirao kao Srbin kad je prihvatio da u Parizu vodi posrnuli „Srpski kulturni centar“ gde je vrlo brzo stao i nagnječio nogu projugoslovenskim umetnicima apstrakcionalistima, konceptualistima, performansionistima tj šljamu koi sebe naziva umetnicima, a Žileta srpskim nacionalistom. Brzo su ga beogradski kulturolozi smenili i poslali kući. Onda su u tom SКC uhlebljenje našli partiski poslušnici sa kojima vlast nije znala šta da radi i već dvadeset godina Srbija šalje „svoje ljude“ samo da bi se uhlebili a posle toga hvalili – ničim !
Živ bio i na tom, drugom, svetu. Ima i u ovoj Srbiji ljudi koi su se ugledali na tebe. Dok je nas biće i tebe.
Putuj prvom klasom dobri naš Žile i sanjaj nešto lepo dok ne stignemo tamo, tamo negde gore. Pospani smo i mi Žile. Brzo ćemo!
Naslovna fotografija: Živadin sa Omčikusomn
