Genije ruske kulture i književnosti, Lav Nikolajevič Tolstoj (1828–1910), po sopstvenim rečima, u mladosti je živeo razvratno i bio zao. Kasnije je pisao dela neverovatne iskrenosti iznoseći u njima sjajno poznavanje psihologije ljudi, da bi u svojim pedesetim godinama zapao u duboku krizu, bojeći se kako smrti, tako i života. Izgubio je veru u Hrista što je, po kanonu pravoslavne crkve, veliki greh.

Danas, veliki pisac počiva u šumi Stari zakaz (koja se ne seče i u kojoj se ne lovi), na sopstvenom imanju, na jedan kilometar od kuće u kojoj je proveo čitav svoj vek. Tu je sahranjen po sopstvenoj želji jer mu je u detinjstvu brat Nikolaj pričao da je na tom mestu zakopana „zelena palica”, na kojoj su ispisana uputstva kako da svi ljudi postanu srećni. Njegova skromna humka, kao poveći busen zemlje, bez ikakvih obeležja, nalazi se između nekoliko visokih jasenova. „Želim najjeftiniji grob, kao što su grobovi siromaha, bez cveća, venaca, bez reči…”

Ovaj istinski mučenik hrišćanstva, ispovednik svoje i tuđe savesti, grof asketa, za sobom je ostavio ogromnu prazninu kada je umro. A umro je tako što je u jesen 1910. godine, tajno napustio ženu Sofiju, decu i svoj udobni dom Jasna Poljana i uputio se svojoj sestri, monahinji Mariji u Šamordinski manastir. Ona ga je savetovala da porazgovara sa čuvenim duhovnicima, starcima Optinskog manastira, koji, opet, s njim nisu mogli da razgovaraju bez blagoslova episkopa. Krenuo je vozom, ali nije stigao. Pozlilo mu je na maloj stanici Astapovo. Tu je i umro, nepomiren sa crkvom, 20. novembra 1910. godine i sahranjen bez opela na svom imanju  Jasna Poljana.

Danas je njegova kuća pretvorena u muzej i mesto hodočašća poštovalaca velikog pisca „Rata i mira”, „Ane Karenjine”, „Vaskrsenja”, „Krojcerove sonate”…

To je velika, grofovska kuća koja ima prizemlje i sprat, krcata uspomenama. Na donjem nivou su veliki trem, radna soba, biblioteka, gostinska soba, zatim kuhinja, ostave, sobe za poslugu, garderoba, stepenice, sporedni ulazi… U radnoj sobi pisac je proveo poslednjih desetak godina života među knjigama, pismima, fotografijama…

U sobi „pod svodovima”, dobro izolovanoj od buke porodičnog života, Tolstoj je napisao prvi deo romana „Rat i mir”.

Biblioteka je ogromna, s mnoštvom knjiga koje je pisac nasledio od predaka, i koje je sam nabavljao i čuvao.

Na spratu je sala – velika soba s trpezarijskim stolom, finim porculanom i srebrom, sa klavirom i brojnim uramljenim porodičnim portretima. Tu je i stilski pisaći sto s kompletnim priborom za pisanje.

U jednoj od soba čak su i sprave za vežbanje, jer je Tolstoj i u svojoj šezdeset petoj godini mogao da se prevrće oko vratila, baš kao što je pešice mogao da potegne put Moskve, udaljene više od stotinu kilometara!

Soba Tolstojeve žene Sofije Andrejevne (1844–1919) posebna je priča. U uglu sobe, okovana u srebro i zlato, visi ikona Hrista Spasitelja. Ispod nje su uramljene porodične slike, od kojih je neke uradila sama Sofija, sa istom ljubavlju s kojom je grofu podarila brojno potomstvo i sa istim strpljenjem s kojim je prepisala sedam verzija „Rata i mira”. Na kraju, umorna od života sa genijem, priznala je: „Četrdeset osam godina živeli smo zajedno, a da ja nisam uspela do kraja da ga upoznam.”

Spavaća soba pisca je skromna, gotovo asketski uređena: gvozdeni krevet, drveni ormar, stočić,  stolica, jedna slika…

A pisao je: „Što više voliš čoveka, to si manje odvojen od njega. Izgleda da je taj čovek isto što i ja, a ja isto što i on.”

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs