Nova zbirka pesama Milana B. Popovića inventivnog naslova „Rudarenje duše“ pojavila se sredinom ove, 2023. godine, a u izdanju samoga autora.Dizajn korica ove knjige je delo Tee Jagodić dok nekoliko ilustracija koje krase i upotpunjuju sadržaj zbirke jesu radovi Subotičanina Damira Pavića Septica.
Popovićeva knjiga je tematski i sadržajno podeljena na više poglavlja: ukupno ih je tri dok su pogovore napisali beogradski pesnici Bratislav Todorović i Vasa Radovanović.
Isto tako, knjigu zatvaraju tri pesme Dragiše Aćimovića, pesnika koji nam dolazi iz rudarskog gradiča Senje kod Ćuprije.
Popovićeve pesme imaju jedan ispovedni ton koji nam je poznat i iz ranijih njegovih knjiga pesama. Autor se čak ne libi, kao u pesmi „Mama“, da napiše sledeći stih: „Jer ja, Milan B. Popović…“
Knjigu otvara pesma „Poezija je rudarski posao“. Iz pesme „izvlačim“ jedan reprezentativni stih:
„Izvrneš celu svoju utrobu na A4 papir…“
A završni stih pesme: „Ja verujem u rudara!“, treba čitati i tumačiti: Ja verujem u pesnike!
I tu je ona nit kojom Popović izjednačava podzemni rudarski posao i pisanje poezije… Krvarenje ranjive pesničke duše na stvarnom ili virtuelnom papiru A4… Bez prenemaganja, bez lapurlatizma, umetnosti radi umetnosti… Estetičke teorije koja tumači da umetnost nema nikakvu društvenu ili moralnu funkciju, i da je jedini cilj umetničkog dela da bude lepo… I prazno, pretpostavljam. Ne, to nije umetnički kredo Milana B. Popovića!
Za njega je pisanje poezije ravno vazduhu koji udiše, hrani koju u sebe unosi… Nešto bez čega on neće i ne može da živi!
Dakle, otvarajući zbirku pesama ovom, da je tako nazovem programskom pesmom kojom pesnik definiše kako sebe, tako i svet oko sebe („dok mnogi oko mene padaju kao snoplje“) možda nešto mirnijim, staloženijim tonom nastavlja svoju pesničku avanturu… Potpuno svestan da smo mi, čitaoci, na njegovoj strani… Da pažljivo pratimo, sledimo put kojim nas je poveo… Taj, kako on sâm sebe naziva, urbopoeta u pesmi „Nepobediv sam!“. I mislim da sasvim dobro sebe definiše, određuje svoje mesto u korpusu savremene srpske poezije…
Da, te iste poezije koju često zna i da pretoči u stihove rokenrol pesama koje izvode najetabliranije srpske grupe i autori… Koju ti isti domaći rokeri prepoznaju kao reči koje treba otpevati, odsvirati… Izvesti pred publikom kojoj je bliži takav način interpretacije nečijih stihova… U vom slučaju, Milanovih.
Neke odtih svojih saradnike, popović i eksplicitno pominje u ovoj knjizi: Slađanu Milošević, Aleksandra Žikića rok kritičara i gitarstu sastava S.T.R.A.H. Baneta Loknera, Jadranku Janković… Poznavaocima i slušaocima domaćeg rokenrola su sva ova imena dobro poznata.
Jer u poeziji je Milan B. Popović „još uvek svoj i slobodan“ kako se odlučuje da dâ naslov jednoj svojoj pesmi. Taj urbopoeta koji je „još uvek na autostradi a nije stradao…“
I neće sve dok ga čuvaju muze, te starogrčke boginje pesništva, umetnosti i nauke.
Na kraju, toplo preporučujem Popovićevu zbirku pesama kao delo vredno čitanja i promišljanja… Koje će vas svojim sadržajem nadahnuti i duhovno obogatiti.
ZORAN ILIĆ
