Kako je major Oto Skorcani usred rata oteo i spasio Benita
Piše: Vladan Dinić
Nacistički diktator Adolf Hitler nije ostavio na cedilu svog fašističkog kolegu – Dučea – Benita Musolinija. Poslao je komandose da ga oslobode zatočeništva. Musolini je likovao:
– Znao sam da me moj prijatelj Adolf neće napustiti.
Govorio je svojim lako prepoznatljivim basom, ali je njegov izgled iznenadio majora Skorcenija. U starom, istrošenom odelu, bled i neobrijan, izgledao je još stariji nego u stvarnosti što je bio. Pred visokim, vitkim Austrijancem stajao je oronuli starac, čije su krupne oči i četvrtasta brada još jedino podsećale na slavne dana trijumfa i straha. Ipak, Musolini je likovao:
– Znao sam da me moj prijatelj Adolf neće napustiti…
Skorceni naredi da mu se dovede komandant italijanske straže, koji brže bolje dolete, salutirajući. Skorceniju odmah zatraži da se sva straža i vojska predaju, bez reči. Taj komandant, inače pukovnik po činu, namah udalji, ali se ubrzo vrati, s dve čaše pune vina. Klicao je:
– Za pobednika!
Iako je Skorceniju ovo bili previše ljigavo, popi gutljaj i naredi pukovniku:
– Sve ljudstvo da se skupi u hotelu. Nemate nikakve nade da vam iko može pomoći, jer zemlju, vazduh i puteve čvrsto drže i kontrolišu nemačke snage.
Pukovniku umalo ne dođe da još jednom nazdravi, izvršavajući sva naređenja od časa kada je uhapšen 26 jula 1943.
Zatočenog Musolinija kriju od jednog do drugog mediteranskog ostrva, od Ponce do Madelene…da bi ga popeli na vrh Apenina, odakle ga kidnapuje firerov komandos Oto Skorceni i dovodi u vučju jamu.
Dučeova kratkovečna socijalna republika sa sedištem u Veroni. partizanski ulov na švajcarskoj granici i smrt na jezeru Komo 28 aprila 1944.
Pošto je izašao iz bolničkih kola, kojim su ga doveli do hotela “Vileta” na vrh Apenina Gran Saso, Musolini se osvrnu po predelu, i kad pročita na tabli da je to mesto na visini od 2112 metara, kao za sebe, reče:
–Pa to je najvisočiji zatvor na svetu. Baš kakav mi dolikuje…!
I zbilja, sam hotel neobične konstrukcije, neophodne da bi izdržao na toj vetrometnoj visini, izgledao je tako i kao takav čini se, da je baš on simbolisao dučeovu tragediju.
U apartmanu koji mu je stavljen na raspolaganje, zatekao je prostrt tepih. Odmah se sagao, uvio ga u tubu, i rekao:
– Ako sam zatvorenik ovo mi ne priliči, ako nisam, pustite me na slobodu…”
Ali, može se reći da je to malo dana s karabinjerima koji su mu još bili koliko toliko odani, proživeo kao turista na planini.
Bio je dijetalac: pirinač, kuvano povrće, malo mesa i goleme količine voća, posebno grožđa, bile su mu neprestano na raspolaganju.
Preko dana bi šetao prostranom planinom u društvu majora Anticija, jednim iz njegovog obezbjeđenja, uveče igrao karte i slušao radio.
Jednog dana upita svog čuvara Gueljija: -Šta mislite inspektore, kako će me istorija oceniti?
To mu je, kako su svi shvatili, bila glavna preokupacija, kao da ga se nisu ticali ni stražari, ni mitraljezi na krovu i po bregovima, zauzimajući poznatu pozu diktatora ili sada, mislioca.
Ništa nije ni čitao ni pisao, već bi dugo s durbinom stajao kraj prozora i studiozno ispitivao strane i vrhove visoke planine.
Omiljena poza mu je bila ona poput Napoleona na Svetoj Jeleni – da dugo zuri u beskrajnu plavetnilo ili gleda u oblake.
Kad je 8 septembra 1943. objavljeno primirje između Italije i saveznika i njegova zemlja kapitulirala, čuo je vest o sebi: mora da bude izručen saveznicima.
Iste noći, oko tri časa ujutru, Musolinijev posilni Greveto doneo je majoru Antićiju ovo Dučeovo pismo:
“Za ovo nekoliko dana koje ste proveli sa mnom, shvatio sam da ste iskren prijatelj. Budući da ste vojnik, vi bolje od mene znate šta to znači – pasti u ruke neprijatelju.
Čuo sam preko radio-Berlina, da prema uslovima primirja, moram biti predat Englezima.
Nikad ne bih mogao da preživim to poniženje i ja vas molim da mi date svoj revolver.
Vaš Benito Musolini.”
Reže vene
Antići, čim je pročitao pismo munjevito odjurio ka Dučeu, koga je zatekao kako pokušava da preseče vene!
Posle toga iz njegovog prebivališta uklonjeni su svi predmeti kojima bi mogao sebi da oduzme život. A major Atići ga uveravao i hrabrio:
Nikad vas Italijani neće izručiti Englezima…
Međutim, po završetku rata i pošto je s Musolinijem bilo kako je bilo, antići je izjavljivao da se nije bojao Engleza već prepada od Nemaca, a bilo mu je naređeno da ga nikome živog ne predaje. No, kad je došlo do toga, nije mu ni palo napemet da tako nešto uradi.
Podvig kapetana Skorcenija
Možda je baš u toj noći planirao kako da se realizuje spektakularni podvig, kapetan Oto Skorceni, a nepredvidivi oficir, otpušten je iz armije, navodno kao nesposoban, i koji je imao sva Firerova ovlašćenja da mu kako zna i ume, pronađe i dovede vernog saveznika – Musolinija.
Pošto je od Viljema Hatla, onog koji je izbavio grofa Čana i njegovu porodicu, u Fraškatiju, gde mu se nalazio akcioni štab, primio informaciju kako je Gran Saso opkoljen jakim stražama specijalnih snaga.
Pre nego će bilo šta preduzeti, Skorceni koji je već nadletao i snimio teren, bez naročitog uputstva ili ma kakvog objašnjenja, sem “da se malo odmori”, uputio na Gran Saso jednog vojnog lekara, koji je odlično vladao italijanskim jezikom…
Lekar je uspeo da stigne do Akvile, u podnožju Apenina, ali dalje nije mogao. zaustavili su ga karabinjeri. Iz razgovora s meštanima saznao je da se gore nalazi neka važna ličnost, najvjerovatnije Musolini, što je i predočio Skorceniju..
U međuvremenu Skorcenija je ponovo obavestio Viljem Hetl iz rima, kako je sasvim siguran, da je Musolini na toj planini.
Time je Hetlov posao bio završen, a sada je na Skorceniju da čini šta misli da treba.
Jedriličarski desant
Bojeći se da opet Italijani nekud ne umaknu sa svojim zatočenikom, ili pak da ga ne predaju Englezima, Skorceni je ubrzao operaciju:
Napasti sa zemlje, desantom iz vazduha ili se spustiti jedrilicom?
Otpale su prve dve a prihvaćena je treća varijanta – spuštanje jedrilicama.
Takođe je, radi uverljivosti, obezbeđen i jedan viši italijanski oficir, koji će se njegovim komandosima pridružiti, s izgovorom, kako je to lični Hitlerov zahtev, kako ne bi došlo do mogućeg krvoprolića.
Određen je i dan polaska u akciju: 12 septembar 1943.
Tog dana na pomoćnom aerodromu Pratika di mare nalazilo se nekoliko jedrilica pristiglih iz Francuske i specijalni bataljon kojim je komandovao Oto Harold Mors.
Vreme je bilo veoma lepo
U prvoj jedrilici nalazili su se Skorceni i jedan italijanski oficir.
Skorceni je, čim je ugledao obrise Gran Sasa, naredio da se stave šlemovi i pripremi oružje.
Junkerisi su otkačili jedrilice, koje pikiraju k ravnom predelu, i udaljili se.
No kako je teren bio opasniji nego što im se učinilo, a pošto nije bilo izbora, kočili su jedrilicu koliko se moglo, te su Skorceni i njegov vodič italijanski oficir uspeli da iskoće, i u tom momentu se prepolovila.
Od dvanaest jedrilica koje su startovale s po desetak padobranaca, osam je uspešno prizemljeno na cilju.
Iznenađenje
U tom momentu Musolini je stajao pored prozora i sasvim slučajno ugledao kako jedrilice klize pored hotela, video je i onu koja se prepolovila i spazio ljude koji naglo ustaju i trče put zgrade, predvođeni italijanskim generalom. Kod njega je utrčao major Atiči vičući:
– Ekselencijo. Nemci, Njemci… sklonite se s prozora, možete da poginete…
– Ko će na mene da puca? – pitao je mirno Duče.- Vi ili Nemci?
Pred hotelom krkljanac. Karabinjeri, kao i Musolini, zbunjeni, trče na svoja mesta a tek prispeli italijanski oficir viče:
– Mani in alto (ruke u vis).
Karabinjeri u tren dižu ruke.
Skorceni gleda po prozorima fasade, kad na jednom ugleda poznatu facu, golemu glavu s »volovskim očima«, cijelom svijetu znanim…
– Duče. Pažnja. Natrag s prozora – vile Skorceni, trčeći s grupom ljudi prema ulazu. Pritom u holu sruši sto i stolicu i radio-stanicu telegrafiste koji se bio dao na posao. I pošto na stepeništu nokautira oficira koji je pokušao da izvuče revolver, trčeći, s grupom koja ga je pratila, obre se na prvom spratu, pred vratima apartmana pred kojima se, verovtno nalazio Duče..
Firer me šalje…
Tačno, pogodili su. Ttu je s dvojicom italijanskih oficira, koje padobranci hitro zgrabe i odvode. Ne časeći ni časa , Skorceni prolazi mimo “cilja” i s prozora izdaje naređenja da se zauzme zgrada hotela i da se daju ugovoreni signali.
Za sve vreme operacije, od ateriranja jedrilica do ovog časa, nije ni metak ispaljen?!
Onda se Oto Skorceni teatralno okrenu Musoliniju:
– Vođa rajha me šalje da Vas oslobodim. Od ovog momenta ste pod mojom zaštitom, nadam se da je sve uspelo…
Musolini ispruži ruku, zagrli Skorcenija.
Kako spustiti Dučea?
Ali, kako i na koji način da uzlete i da se vrate?
Zemljište je u dubokim brazdama dok su s tri strane visoka, kamenita brda a na četvrtoj – ambis.
Trebalo je da po sve njih dođe jedan “hajnekel” ali to je neizvodljivo…poleteo je jedan lakši avion koji je pri ateriranju slomio stajni trup, i tako ostao… Treće, najopasnije rešenje: s malim izviđačkim avionom – “rodom” poći, pa ‘šta bog da“.
Lični pilot nemačkih vazduhoplovnih snaga Kurt, uspeo je bezbedno, da “rodu”, (legendarni brdski aviončić), spusti na Gran Saso.
Musolini, kao i uvek kada se nalazio u blizini Nemaca, sada je pred hotelom izgledao ozbiljan i odlučan, sa skijakim cipelama na nogama. I hod mu je ljutit. Sad je bio uveren da je opet ono što je bio.
Celi hotelski personal postrojio se pred izlazom iz hotela da srdačno pozdravi i isprati svog domalopređašnjeg gosta-zatvorenika.
Svakome je srdačno stegnuo ruku i uputio po koju kurtoaznu reč, uputivši se prema avionu, gdje su ga nemački vojnici i italijanski karabinjeri pozdravili uzdignutim oružjem:
-Živeo Duče!
Avion je krenuo uz svu pomoć velikog broja vojnika, ali nikako da se odlijepi od zemlje, poskače preko nekog kamenja i odjednom kao da se strmoglavi u ambis…
Svima zastaje dah: zar e sve bilo uzalud?
Ali, kao u snu, avion se sa sredine padine uzdiže, hvata visinu i nestaje iz vidokruga zaprepašćenih karabinjera.
Samo koji čas kasnije prizemljio se u Pratiku di mare gde ih je već čekao moćniji “hajhnekel” čiji su motori već brujali, i koji će se usred noći spustiti na bečki aerodrom “Aspern”, odakle će Musolinija prevesti u hotel “Kontinental” u koji ga je hitler pozvao i čestitao mu uspečno oslobođenje.
Nečuven podvig
Dučevo oslobođenje, predstavljalo je do tada nečuven podvig letačke veštine i organizacione sposobnosti. Spuštanje jedrilica i aviona na tako velikoj visini, među stenama, bio je izuzetan poduhvat, a poletanje “ranjene rode” nevjerovatni spoj sreće i smelosti.
Inača, nekako se desilo i poodilo da su istog dana oslobođeni Musolinijeva žena Rahela sa svoja dva mlađa sina.
Njih su oslobodili komandosi SS-kapetana Keniga iz jedne tvrđave koja je Musolinijevima godinama služila kao odmaralište.
Musolinijev stariji sin Vitorio, bio je odranije situiran u Nemačkoj.
(Sutra: Musolini TRIPUT steljan – neuspešno?!)
Foto: Flickr
